Snaga rituala

Hladan od metala, plastike i stakla
i ispunjen strahom od nečeg čega nema
neumorno čekam da prestane buka
da nestane nešto čega nije bilo

Sanjao sam neprestano lebdeći u srebru
zamisao vetra, noć je bila trudna
gadljivost u nameri, uvrtanje kičme
gmizanje po tami- u meni vedrina

Od odraza se krijem, zaboravljam lice
odsjaj tupog praska apsorbujem čelom
Otvara se pogled, bistrina i slika
volja poput svetlosti prodire i spaja

Lagano se budim,odlučan u borbi
da završim svaku misao do kraja...
haos ne postoji jer počinje jutro
koračanje prvo - snaga rituala.

Introspekcija

(metafizička poezija #8)
Ti ne shvataš koliko je tvoj život
definisan
Stalno se ponavljaš, dan je dugačak
merljivost vremena

I tešiš se svojim savršenim mislima,
u ograđenom prostoru besmislena akcija
bezbrižnost te guši, predstava je lažna
rahitični klovnovi ti pevaju o sreći...

Distanciraš se stalno, dolaziš do tačke
gde nadmenost prerasta u nastranost
izbegavaš poglede
surove grimase

Čežnja za ljubavlju se pretvara u prezir
u odrazu čitaš sve ono šta jesi
i ponoru poklanjaš beznačajne reči
sloboda je haos, zatvoreni kapci...

Brada

(metafizička poezija #7)
Nikada nisam dovoljno dobro razumeo
stvari oko sebe koje živahno se kreću
i namerno uživam u pustoši
svako jednom u životu pusti bradu...

Reciklišem realnost i pretvaram u reči
svi ti rituali popunjavaju prazninu
kad uvek samo pouzdano verujem da verujem
a nikada, u stvari, ne znam šta želim

U odsudnom trenutku, između stihova
kad me beskonačnost prostora privuče
pokušaću bradom da prekrijem svet
prihvatiću sve svoje ljušture

Odglumeću spontanost ispred šaltera,
gorušicu ponekad zameniti gorčinom
Dopustiću sebi nove iluzije
koncepciju haosa razbiti tišinom

U bunilu slike nižu se bez reda
uzroci ništavila u vremenu se kriju
zaborav ću zato zahvatiti rukom
kapljice, magleno, mutno...

Prosvetljenje

(метафизичка поезија #6)

Бездушно загледан у дубину душе
Сурово размишљам о монструму-себи
Ноћобдије нервозно подносе сунце

Ти ми претиш, ти ломиш ме
И тражиш да се нечег одрекнем
Да се променим како ми наредиш
Из кошмара пробудим

Скрушено стојим и хватам ти погледе
У очима твојим само видим скривање
Сирову бруталност под маском доброте
И безбројне жртве у име чистоте

Ти ме тражиш, ти очекујеш
Да ти се поклоним, да ти се радујем
да на лице пришијем осмех
миран и спокојан

MASAKR U PARKU

(Metafizička poezija #5)

Smoren TV programom izlazim u šetnju
da bih glavu razbistrio, razbio pometnju
Vazduh mi ne pomaže, opseda me tama
Mučnina me zahvata, čuje se galama

Osećanje smrada svuda oko mene
i nova blokada, mozak se sam jede
Bez ikakvog razloga sa klupe blejači
ustaju i pajserima tuku me po glavi

Samo neka boli, užitak je jači
uzvikuju parole glupi navijači
Moj krvavi osmeh, iskrenost me nosi
napokon sam shvatio da nisam mnogo bolji
od njih

Čudovišna snaga po telu mi se širi
njihovu ću mržnju brutalno da smirim
našao sam nešto demonsko u sebi
niko takvu priliku propustio ne bi!

Ne treba mi oružje kada zube imam
preklinju i plaču dok im meso kidam
Skrupule su pukle, čerečenje čisto
zanimanje duha, duhovito nisko

Uminuše krici, tišina žubori
ja ponizno se kajem i Svevišnjem se molim
Povelika bara razli se od krvi
Do Boga il' Djavola znam da biću prvi!

Izgubljen sam negde, slobodan sam sada
Mučnina je nestala, zdrav sam iznenada
U jutarnjem dnevniku horor vest iz grada:
"Masakr u parku, od zveri ni traga!"

PROPOVEDNIK

(metafizička poezija #4)



Opskurni naručilac želja
između smislenih zidina
sažaljivo psuje i truje
i herojski ponižava

U gnoju dok čekamo svitanje
govor je na ivici ludila
klizava svetlost, znoj poraza
lepota istrajavanja...

Senke su linije, pletivo
gnev je u raljama bunila
prokletstvom On nam oprašta
posebna stvarnost se izdvaja.

Život je šupak

(metafizička poezija #3)



Život je nekad šup, a nekad ak
život je (život je)
šup šupak
tup Tupak

Ne brini Tupak ti, kažu svi
Tupak nemoj brinuti,
boluješ od metkovi
to se teško izvadi

U šupku je život
U šupku smo mi
i zajedno smrdimo
svi