Život je šupak

Život je nekad šup, a nekad ak
život je (život je)
šup šupak
tup Tupak

Ne brini Tupak ti, kažu svi
Tupak nemoj brinuti,
boluješ od metkovi
to se teško izvadi

U šupku je život
U šupku smo mi
i zajedno smrdimo
svi

Žablja perspektiva

Ka visini
stremila je
nebesima
Pogled vinu
telesina
zgrčena u
blatištu i
poljskom bilju

iznurena
mišlju svojom
i pogledom
prema bogu
mislila je
da će moći
da pomeri
svoju nogu

noga joj je
mirna bila,
a i ruka,
a i glava
na livadi
usred dana
devojčica
jedna spava.

HODNICI VREMENA

Ona sanja,ona misli da je posebna
Ona strepi od ljubavnih poraza
Ponekad je prekinem u snovima
Miris noći tada je obuzima...

Ona traži idealnog frajera
zbog toga je prkosna i nadmena
kad je gledam,prezire me očima
kad je ljubim,led joj je na usnama

Kad u sobu uđe prvi sunčev zrak
To je tačka gde prezir iščezava
Kad sa mrakom nestanem i ja
Vrela čežnja tada je obuzima

U očaju setni pušta glas
Da prizove tuđe duše plam
Iz dalekih nebeskih prostranstava
Tešiće je večna istina

Svet je čudan kad se strasti mešaju
I slike se neprestano smenjuju
A trenuci vredni pažnje,vredni čekanja
Nestaće u hodnicima vremena...

VERONIKA, NEKA DRUGA

Veronika je stajala na prozoru i gledala lišće koje opada. Povremeno bi se prekrstila pokretom koji bejaše nekako premuževan za jedno žensko čeljade. Iz podruma su dopirali krici na koje se nije obazirala.
Kada bi nas kojim slučajem put naveo u taj podrum, iza sivih vrata u memljivoj sobi sa zidovima smaragdne boje videli bi prizor tri muškarca, raščerečena, gotovo na samrti. Odmah bi uočili njihovu međusobnu fizičku sličnost i razliku u godinama (mlad, sredovečan, star) . Oni pronicljiviji među nama uočili bi i njihovu fizičku sličnost sa samom Veronikom. Logika nam nalaže da zaključimo da su svi oni u međusobnom srodstvu. Matori bi mogao biti njen otac, srednjovečni njen brat, a najmlađi njen sin. Bizarna varijanta priče bi bila da je sin produkt ljubavi izmedju nje i njenog brata. Još bizarnija varijanta bi bila da joj je otac ujedno i ljubavnik, da joj je brat ujedno i sin i ljubavnik a sin -i sin i unuk i ljubavnik. Ali cela priča može da se podvrgne zakonu negacije, tako da čak možemo da posumnjamo u postojanje svih njenih elemenata: i kuće i podruma i trojice mučenika,pa čak i same Veronike.

Ali izgleda da za ovu Veroniku nisu važili zakoni negacije. Na osnovu toga što bi se povremeno prekrstila, zaključićemo da su za nju važili Božiji zakoni. A kako su njeni pokreti bili nekako premuževni za jedno žensko čeljade, zaključićemo da to nije bila ona stara Veronika.Ovo je bila neka druga Veronika- Veronika ravnodušna prema ljudskim kricima.

OPSENA

Ričard pogleda kroz prozor, mlitavo se osmehnu i reče svojim učenicima :"Počelo je. ( Izgleda da je ovog puta stvarno kraj, a i vreme mu je.)" Nakratko zastade sa izlaganjem, uze gutljaj limunade i nastavi: "Na putu ka ništavilu moguće je i da postoje neki elementi celishodnog duhovnog ispunjenja, ali kada se stigne na kraj tog puta ostaje NEŠTO čemu niko ne žudi a to je: NIšTA. I upamtite: svi pojmovi koje čovek smisli nisu ništa drugo nego opsena"

Njegovi učenici su bili ravnodušni prema ovim rečima, jer ih je Ričard izgovarao svaki put kada bi njegova žena Ines otputovala. Znali su da su njihovi odnosi bili veoma čudni. Priča se da je ona pre njega bila naklonjena isključivo ženskom polu, ali sve se promenilo kada ga je upoznala. Prvo je počela da se čudno oblači ne bi li privukla njegovu pažnju ( bila je njegova učenica). A kada joj nije pošlo za rukom da ga zavede, prestala je da jede. Privučen njenim anoreksičnim izgledom, Ričard je ubrzo zaprosio. Venčali su kod njega kući; njegov labrador je izigravao popa, njen papagaj je bio kum. Nisu ni pokušavali da imaju decu; ona je bila jalova, njega seks nije ni interesovao. Voleo je samo jednu jedinu stvar: da kleči pred njenim nogama i plače, a ona bi bila obučena u odoru monahinje i milovala bi njegovu kuždravu kosu. Takva vrsta prerušavanja je verovatno uticala na njen mentalni sklop, jer je počela da svake četvrte nedelje u mesecu obilazi manastire. Ričard je prvo pomislio da je stvarno drma religiozna groznica, ali je posumnjao u to kada je u njenom koferu primetio bič,lisice i lance. Naravno, bio je ravnodušan prema tome i jedino ga je malo interesovalo da li ona to obilazi muške ili ženske manastire.

Ričard još jednom pogleda kroz prozor. Ljudi su se pospano zanosili ulicama, jer su ih ošamutila otrovna isparenja."Uskoro će svi na crno tlo popadati, i u prah će se (amin) pretvoriti" pomislio je obliznuvši usne. A onda iznenada zalupi knjigu i obrati se đacima: "Deco moja, čas je završen. Slobodni ste." Stavivši cigaretu u usta, trenutak pre nego što će zapaliti,on promrmlja par reči sebi u bradu glasom u kome se ipak osetila trunka sete. Ispostavilo se da su te njegove reči bile poslednje reči izgovorene na planeti Keden, a glasile su: "Ne daj se Ines!"

ĆUTALA JE...

Čak ni crninu nije obukla. Stajala je, gledala hladno, ćutala. Bila je to sahrana njenog oca. Naravno da ga nije volela, on je bio tako okrutan čovek. Uživao je dok je tukao njenu majku; on je to radio potpuno trezan. Za njegovu okrutnost nije bilo izgovora: ni alkohol, ni nesrećno detinjstvo niti neostvarene ljubavi iz mladosti. Jednostavno je voleo da se iživljava. Čak je i nju, kćer svoju jedinicu, silovao iz čistog iživljavanja. Ona se branila na sve moguće načine ali nije mogla da mu se odupre. U trenutku kad je joj je majka poginula ("nesrećni slučaj",govorile su komšije,"splet okolnosti"), ona je počela da ćuti. A onda se on razboleo. Prvo je htela da mu pomogne, ali se setila svih patnji koje je naneo njoj i njenoj majci. Zato je odlučila da samo ćuti i da ga posmatra. Kukao je (ona je ćutala), tražio je da ga vodi kod lekara (ona je ćutala),drao se na nju(ona je ćutala), preklinjao je (ona je ćutala). Na licu joj nije bilo emocija,ćutala je i ćutala čak i u trenutku kad mu je na samrtnoj postelji zgnječila oči.

Napomene:

* Maltretiranja koja su doživljavale ona i njena majka samo su plod njene mašte. On je bio običan službenik koji ni mrava ne bi zgazio ("Ok, jednom je podviknuo na komšiju Slavka kada mu je ovaj balegom zaprljao traktor" ), a žena mu nije poginula, nego ih je ostavila i pobegla negde sa nekim mladim Portorikancem.

** Ona mu nije zgnječila oči, već mu je samo iscedila limun, ali je ipak u tom trenutku pomislila kako bi volela mu malo izgnječi oči. Istina je da je sve vreme ćutala, ali priča se da je ipak zvala hitnu pomoć.Prekasno.

*** On nije umro. Otišao je na neko bolje mesto."Mama, da li STVARNO postoji pakao?"-tako je glasio sms koji je jedna starija gospođa primila na jednoj plaži u Portoriku.

LIMUNTUS

Pralja je sanjala o sreći. Kad god bi zapištao kukuriku, osetila bi se ugrozeno. Ona nije znala ništa o životu: bila je glupa. Buka koju je pravila njena metalna kofa odjekivala je hodnicima Pentagona. Gorčina je tištila u grlu, inje i rosa su se uhvatili na njenim dojkama (preterah). "Zašto, o zašto su mi uvalili ovu četku u ruke, pa sad moram ribati hodnike ove proklete zgrade"Ona nikada nije pila limunadu, pila je samo limuntus. (U poverenju: Priča se je da njen sin Džemaludin preprodavao neke nojeve.)

"HA,UMRO!"

Ne postoji ni jedan jedini razlog za postojanje bilo čega na ovome svetu. U to sam se uverio kada sam prvi put ušao u prodavnicu. Čika je čitao novine koje su bile okrenute na strani sa umrlicama. Ja, onako mali, sa čuđenjem sam slušao zlurade komentare tipa:"Ha,ene ga umro!, ali sam se brzo navikao na to. Uostalom ČOVEK NE BI BIO ČOVEK kada se postepeno ne bi navikao na sve ono oko sebe i na ono što je u njemu. Dobro, ja se još uvek nisam navikao na sve ono oko sebe i posebno ne na ono što se nalazi u dubini moje unutrašnje smaragdne kaljuge, one koju religiozni ljudi nazivaju dušom, a neregeligiozni tripovanjem. Elem,kada sam ušao u prodavnicu shvatio sam jednu stvar, odnosno dve stvari:

1) Da bih bilo šta da kupio, morao sam da pitam prodavačicu, jer ne bih mogao sam da se snađem u čitavom haosu po rafovima koji su se prostirali duž čitave prostorije i svojim prisustvom pretili tako malom musavom stvorenjcetu kakav tad bejaše ja.
2) Prodavačica je bila brkata i ćorava i, još gore, bila je neopisivo gadno ljubazna prema tom istom malom musavom stvorenjcetu kakav tad bejaše ja.

U tom trenutku doživeo sam prosvetljenje: Ne postoji ni jedan jedini razlog za postojanje čike koji čita novine i zlurado se smeje"Ha,umro!, ne postoji ni jedan jedini razlog za postojanje čitavog haosa po rafovima koji su se prostirali duž čitave prostorije, niti za postojanje brkate, ćorave i neopisivo gadno ljubazne prodavačice.Na poslijetku,ne postoji ni jedan jedini razlog za postojanje jednog takvog malog musavog stvorenjceta kakav tad bejaše ja, što znači da ne postoji ni jedan jedini razlog za postojanje bilo čega na ovome svetu!
Samo,ne znam čemu služi čitavo to prosvetljenje koje od tada prožima moje biće, kada sam dobio batine od strane roditelja svojih zbog nekupljenog limuntusa. Te batine me i dan danas bole...


http://blog.myspace.com/karolj_denke